Dragoljub Mićunović: Momčilo Grubač – prijateljska odanost i idejna doslednost

IN MEMORIAM 

Srbija je ostala bez jednog od svojih najboljih ljudi. Tiho i skromno napustio nas je prof. dr Momčilo Grubač. O njegovom naučnom i stručnom pravničkom delu, iz oblasti krivičnog prava i specijalno krivičnog postupka, raspravljaće šira naučna javnost. Sa ovih par oproštajnih reči želim samo da podsetim kakvog smo čoveka izgubili. Retko kad je nečije prezime toliko odudaralo od lica i karaktera čoveka kome je pripadalo. Ničega grubog u njemu nije bilo, on je svoju plemenitost i dobrotu prosto nosio na svom licu i potvrđivao tihim govorom, birajući reči. Skoro četiri decenije zajedničke borbe za demokratsko, uljudno i humano društvo, modernu evropsku, socijalno odgovornu, pravednu državu, za slobodne i obrazovane građane, za dostojanstvo i nezavisnost naučnih i prosvetnih institucija omogućile su mi da uočim i visoko vrednujem dve, za Momčila Grubača najvažnije crte njegovog karaktera: prijateljsku odanost i idejnu doslednost. 

Kada je u SFRJ, povodom četrdesete godišnjice Povelje OUN, u kampanji za afirmaciju i zaštitu ljudskih prava, osnovan Forum za ljudska prava i pravnu sigurnost građana, prvi put sam sreo mladog profesora Momčila Grubača. Ušao je odmah u radnu grupu za reformu krivičnog zakonodavstva. Ljudska prava i slobode bila su mu glavna preokupacija. Uveravao nas je da je reforma krivičnog zakonodavstva prvi korak ka slobodnom društvu i na tome je predano radio u grupi. Sa profesorkom Alenkom Šelih, rektorkom Ljubljanskog univerziteta, koja mi je hvalila njegovu briljantnu doktorsku disertaciju, koju je odbranio na Ljubljanskom univerzitetu, izradili smo Predlog izmene krivičnog zakona iz koga su izbačeni "politički delikti" i toliko zloupotrebljavano delo "neprijateljske propagande". Nažalost taj predlog nikada nije stigao pred Saveznu skupštinu, ali je bio podsticaj svim naprednim intelektualcima Jugoslavije, da se aktivnije uključe u odbranu ljudskih prava i sloboda od represivnog, nedemokratskog režima. 

Ako bi trebalo da u jednoj rečenici opišem Grubačev filozofski i pravnički kredo i njegovu praktičnu aktivnost, rekao bih: "Uporno je nastojao da politička prljavština ne zagadi pravni prostor". Ozbiljno je shvatao Imanuela Kanta, da je "racionalno kad se politika oslanja na pravo, a da je pogrešno i čak gnusno, kad se pravo prilagođava politici". Nije bio nacionalno nekritičan, poznavao je našu istoriju i našu stvarnost, osluškujući upozorenja Svetozara Markovića, koji je konstatovao da se "u Srbiji svaka varvarija lako obuče u pravničko ruho" i Jovana Skerlića o provincijskom samozadovoljstvu. 

Kao angažovani intelektualac, Momčilo Grubač nije bežao od političke aktivnosti, prihvatajući se odgovornih partijskih i državnih dužnosti. Bio je potpredsednik Demokratskog centra, član Glavnog odbora i Političkog saveta Demokratske stranke, ministar pravde u "Vladi u senci" Demokratske stranke, narodni poslanik u Skupštini Srbije i Skupštini Vojvodine, ministar za ljudska i manjinska prava, ministar pravde u prvoj Saveznoj vladi posle 5. oktobra, član i kasnije predsednik Ustavnog suda SR Jugoslavije. Iako su ove dužnosti, uglavnom, bile vremenski relativno kratkotrajne, Momčilo Grubač je u svim institucijama, na čijem je čelu bio, ostavio, svojim reformama, vidljiv trag. Ali, ove njegove funkcije pominjem više iz jednog drugog razloga. Momčilo Grubač je u politici bio izuzetno čestit, on je živeo "za politiku", a ne "od politike", kako bi rekao Maks Veber. Asketski se odricao mnogih privilegija koje državni položaji nude. Nije uzeo ni stan, ni povoljne kredite, ni lukrativna članstva u upravnim odborima. Malo je u istoriji Srbije bilo takvih političara i ministara. 

Profesorska karijera bila je ipak najvažnija i najdraža Grubačeva delatnost. Temeljno pripremljen za svako predavanje, održavao je visoki nivo univerzitetske nastave, obrazovao na stotine valjanih pravnih stručnjaka, zato su ga kolege birale i za prodekana i za dekana Pravnog fakulteta u Novom Sadu. Do kraja života Momčilo Grubač je predavao. Posle penzionisanja na Pravnom fakultetu u Novom Sadu nastavio je do poslednjih dana života da predaje na Pravnom fakultetu Univerziteta Union u Beogradu. 

Ne manje aktivan javni radnik, Momčilo Grubač bio je i u "civilnom društvu", u brojnim stručnim udruženjima i nevladinim organizacijama. U jednoj od njih, u "Fondaciji Centar za demokratiju" Moma je bio kao kod kuće. Kao dugogodišnji potpredsednik Upravnog odbora Fondacije bio je ne samo koristan, stručan rukovodeći član, već izuzetno omiljen ne samo od svih osnivača, već i od svih zaposlenih. 

Momčilo Grubač nije pripadao esnafskim klanovima i poslovnim lobijima, nije imao trabante i nekritične "sledbenike", nije mario za marketing i dnevnu javnost. Više je voleo da ima dva prijatelja, bliska sagovornika u naučnom, političkom ili prosto ljudskom razgovoru od medijske popularnosti. Zbog toga se i desilo da ga Srpska akademija nauka "zamalo" nije izabrala. Ja sam ga uvek tešio natpisom na Molijerovom spomeniku u Parizu: "Njemu Francuska Akademija nije nedostajala, ali on njoj jeste". 

Prof. dr Dragoljub Mićunović 

Izvor: Politika 

Fondacija Centar za demokratiju