Moram da kažem da mi je srce stalo u trenutku kad je gospodin Ivoševi? pomenuo temu prava poslodavaca i obaveze sindikata. To je prvi put na skupu ovde, od kad ja dolazim ili na bilo kom skupu na sli?nu temu da sam ?uo da zaista postoji pravo poslodavaca, a ne samo obaveza. Da postoji obaveza, nekakva obaveza radnika koja proisti?e iz njegovog prava. Zašto mi na ovim skupovima i u društvu uopšte izbegavamo i razgovor, pa ?ak i razmišljanje na tu temu koju je gospodin Ivoševi? sad nama ovde prvi put javno servirao od kad ja znam? Zato što mi i dalje nismo izašli iz komunizma. Naša tela, naši torzoi su izašli još pre 20 godina iz komunizma, naše glave su još uvek tamo. Kad se suo?imo sa tim, bi?e nam mnogo bolje kao društvu i državi, a ne kao, neko je spomenuo svetu rada i kapitala. Kapital je nastao na osnovu rada, to je jedan te isti svet. Svako od vas koji ima bilo kakvu ušte?evinu zna da je zaradio radom i štednjom. To nisu dva sveta, to je jedan svet. Posledice toga što mi nismo glavnom, mislima, srcem izašli iz komunizma, jeste ova situacija koju danas imamo.

Zvani?ni podaci govore da imamo 26% nezaposlenih i preko 50% u sektoru mladih. Ne govorimo o poslodavcima i ne govorimo o radnicima. Govorimo o tome da ovde nema šansi za posao. Da živimo u zemlji bezna?a

Zvani?ni podaci govore da imamo 26% nezaposlenih i preko 50% u sektoru mladih. Ne govorimo o poslodavcima i ne govorimo o radnicima. Govorimo o tome da ovde nema šansi za posao. Da živimo u zemlji bezna?a. Mislim da smo evropski rekorderi, ako nismo evropski rekorderi u svakom slu?aju smo na pobedni?kom postolju. Ne možemo se vaditi na rat, on je završen pre 13,5 godina, poslednji rat koji je ovde vo?en, a to je kao Nema?ka 1958. godine ili kao bivša Jugoslavija 1958. Rat se pamti, ali odavno je iza nas. Zna?i nije to uzrok i zakasnela tranzicija, nego nepostoje?a tranzicija u našim glavama.

Milion zaposlenih od sedam miliona stanovnika radi u privatnom sektoru. Zašto naši ljudi nemaju inicijativu da sami osnivaju firme i sami budu poslodavci? Zato što smo i dalje glavom u komunizumu

Imamo, opet ?u govoriti o zvani?nim podacima, 560.000 zaposlenih u javnom sektoru, oko 200.000 preuzetnika, to su uglavnom porodi?ne firme ili samo firme na papiru i ispod jednog miliona zaposlenih u tzv. privatnom sektoru. Ne govorim sad u realnom sektoru, tom privatnom sektoru imamo i trgovce i razne usluge. Svega milion zaposlenih od sedam miliona stanovnika ovde radi u privatnom sektoru. Zašto naši ljudi nemaju inicijativu da krenu i sami drže posao u svojim rukama, sami osnivaju firme i sami budu poslodavci i zapošljavaju jednog ili dva radnika, možda ?lanove svoje porodice? Zato što smo i dalje glavom u komunizumu, što ve?ina ovih ovde diskusija, kojima sam ja ovde prisustvovao, samo potvr?uje. Ne bih se sada usmerio na Zakon o radu, svi ?emo pri?ati o njemu i to ?e dugo trajati, usmerio bih se na kompletno radno zakonodavstvo, kao posledica ove teze o kojoj govorim.

Naše kompletno radno zakonodavstvo, ne samo Zakon o radu, jednostavno nije primenljiv na prose?nog ?oveka, na prose?nog poslodavca, nije primenjiv na situaciju u ovoj zemlji, neprihvatljiv je za prose?nog zaposlenog ili poslodavca

Jedina stvar koja je preživela komunizam, složi?ete se samnom, ne onaj u glavama, nego komunizam u javnosti, jeste razobru?ena birokratija. Sve što smo napravili za vreme Tita, Stamboli?a, Miloševi?a i ostalih, manje više je umrlo danas, samo je birokratija ja?a, snažnija i brojnija. Ta birokratija se brani vrlo komplikovanim zakonskim sistemom, rešenjem i uredbama, koje bi u ovom trenutku nazvali radno zakonodavstvo. Zna?i, naše kompletno radno zakonodavstvo, ne samo Zakon o radu, jednostavno nije primenljiv na prose?nog ?oveka, na prose?nog poslodavca, nije primenjiv na situaciju u ovoj zemlji, neprihvatljiv je za prose?nog zaposlenog ili prose?nog poslodavca koji je ono što jeste. Možda nedovoljno pismen, možda nedovoljno obu?en.

?injenica da mi u ovoj zemlji imamo 98,5% tzv. mikropreduze?a, koja zapošljavaju od jednog do pet zaposlenih, gde su naj?eš?e to porodi?na preduze?a, gde postoje ?ak prijateljski odnosi izme?u poslodavca i zaposlenog. Radno zakonodavstvo od njih traži da budu doktori birokratskih nauka ili doktori pravnih nauka ili veliki ekonomisti da bi popunili sve te formulare i da bi u?inili indurigenciju toj razobru?enoj birokratiji i administraciji koja postoji, uklju?uju?i i donekle sindikate, ali ne na prvom mestu, ni slu?ajno. Njih jednostavno gura sa oficijalnog tržišta rada, gura ih u sivu zonu. Guramo ih preobimnim radnim zakonodavstvom, guramo rad, radnike, poslodavce guramo u kriminal i nemoral. Ne smete to da zaboravite. Ugrožen je kompletnim preobimnim, prenormiranim, radnim zakonodavstvom, ponavljam još jednom, napravljen je po meri birokratije i državne administracije, to ne smete da zaboravite i to ?u uvek ponoviti, ugrožen je ulazak u privatni biznis, a to je ono što nas kao društvo, ne govorimo o nama kao kapitalistima ili nekom kao radnicima, to je ono što nas kao društvo jedino može izvu?i iz ove bare i bezna?a u kome smo, gde mlad ?ovek ne zna šta da radi.

Zašto 98% mladih ljudi iz neke elektrotehni?ke škole želi da se zaposli u državnoj službi? Ovde se školuju da bi radili u državnoj službi, zato što nemaju nikakav motiv, nikakvu stimulaciju, nikakvu šansu da zapo?nu svoj sopstveni biznis

Zašto 98% mladih ljudi iz neke elektrotehni?ke škole želi da se zaposli u državnoj službi? Zar je studirao programiranje i elektrotehniku da bi radio u državnoj službi? Pa valjda da bi osnovalo svoje preduze?e, zaposlio još nekoliko ljudi i nakon 20 godina bio bogat ?ovek koji zapošljava 10, 20 ljudi. Nije valjda da se školovao da bi radio u državnoj službi. Ne, ovde se školuju da bi radili u državnoj službi, zato što nemaju nikakav motiv, nikakvu stimulaciju, nikakvu šansu da zapo?nu svoj sopstveni biznis, a to je ono što je ?ubrivo i pokreta?ka snaga nacije. Kad pogledamo druge nacije koje su se izvukle iz gliba tranzicije, mi smo još uvek tu zbog toga, ponavljam još jednom, što su nam glave u komunizmu, a torzoi možda negde drugde. Zakon o radu, mi smo podneli zvani?nu inicijativu i o njoj ?e se razgovarati, 44 ?lana tog zakona želimo da menjamo, prakti?no želimo da se menja ?itav zakon, sindikati ?e imati nešto svoje.

Nije radno zakonodavstvo jedini krivac ali je klju?ni uzrok zašto mladi i sposobni ljudi ne otvaraju svoja preduze?a, a to je jedini spas za ovu zemlju

Hteo bih da se zadržim na jednoj klauzuli u tom zakonu, koja je potpuno idiotska, a o kojoj se bar nezvani?no i mi poslodavci i sindikati slažemo, a to je ta uredba o otpremninama za ceo radni staž. Konkretno sam u jednoj fabrici, u kojoj je bilo problema, koju sam vodio, imao radnika koji je ?ekao po tre?i put otpremninu. ?ovek me je pita kad ?e socijalni program, a ja ga pitam ostale radnike: a što ovaj traži to, pa kaže, ve? je dva puta uzeo otpremninu za ceo život. Vi ljude terate u nemoral. Nije on loš ?ovek, ima loših ljudi me?u radnicima i loših ljudi me?u poslodavcima, svi smo mi i ovakvi i onakvi. To zakonsko rešenje tera jednostavno ljude da im se više isplati nemoral.

Samo je pitanje vremena kad ?e i najpošteniji ?ovek, ako zakon normira da se nepošten ?ovek bolje ose?a i bolje napreduje u društvu, postati nepošten, jer nije ni on budala. Zakon koji štiti neradnika, a ne štiti radnika, govorim zakon koji ne štiti dobrog, a štiti svakog, pa pre svega neradnog radnika, pitanje je vremena kad ?e nam svi radnici postati neradni i kaže, što sam ja budala da ja jedini radim kad ovaj drugi prolazi bolje. Isto važi i za poslodavca, koliko su radnici razmaženi, razmaženi su i poslodavci.

Mi pove?avamo broj nezaposlenih i smanjujemo broj zaposlenih u privatnom sektoru, dok je broj zaposlenih u državnom sektoru ostao isti u ovom vremenu krize. Kako je mogu?e da broj zaposlenih u državnom sektoru i javnom sektoru ostane isti, a da se broj zaposlenih u privatnom sektoru smanji za 200.000, a u sivoj zoni za dodatnih 200.000?

Mi ovde opet govorimo o zakonu i o zakonskim rešenjima. Koleginica je iznela da je nezvani?ni podatak oko milion i dvesta hiljada nezaposlenih, što je možda preterano, ipak tu ima dosta sive zone, zvani?ni podatak je 750.000, 760.000. A kažimo da ima milion nezaposlenih, taj broj nezaposlenih je ve?i od broja zaposlenih u privatnom sektoru. Da li vama ozbiljnim misle?im ljudima to govori da smo mi mnogo dalje od bilo kakvog izlaza, mnogo bliže potpunom raspadu? Ovakvim rešenjima mi pove?avamo broj nezaposlenih i smanjujemo broj zaposlenih u privatnom sektoru, dok je broj zaposlenih u državnom sektoru ostao isti u ovom vremenu krize. Kako je mogu?e da broj zaposlenih u državnom sektoru i javnom sektoru ostane isti, a da se broj zaposlenih u privatnom sektoru smanji za 200.000, a u sivoj zoni za dodatnih 200.000, a to su podaci ankete o radnoj snazi? Nije radno zakonodavstvo jedini krivac, nije, ali je klju?ni uzrok zašto mladi i sposobni ljudi ne otvaraju svoja preduze?a, a što je, kažem, još jednom jedini spas za ovu zemlju.

Izlaz je smanjiti birokratiju, pojednostaviti radno zakonodavstvo, olakšati mogu?nost zapošljavanja i otpuštanja, ali prvenstveno olakšati mogu?nost zapošljavanja i olakšati mogu?nost ulaska na tržište rada

Ako pogledate strukturu preduze?a, strukturu radne snage, u svim drugim zemljama tranzicije, vide?ete da su oni koji su se izvukli, izvukli su se tako što su ljudi uzeli sudbinu u svoje ruke i sami su istovremeno i poslodavci i radnici, i zapošljavaju nekoliko ljudi. Oni uspešniji do?u do 20, 30, 50. Ne?e nas veliki strani pogoni izvu?i, jer ne mogu veliki strani pogoni da do?u ode i zaposle pola miliona ljudi, aman zaman, treba nam 50 godina da zaposlimo pola miliona ljudi. Svi ?emo mi biti sa one strane ili pod zemljom, svi ?emo mi ve? biti mrtvi kad se još 500.000 ljudi zaposli u velikim stranim industrijskim pogonima. Nije to izlaz iz ove situacije u kojoj se nalazimo. Izlaz je smanjiti birokratiju, pojednostaviti radno zakonodavstvo, olakšati mogu?nost zapošljavanja i otpuštanja, ali prvenstveno olakšati mogu?nost zapošljavanja i olakšati mogu?nost ulaska na tržište rada i ulazak u zonu preduzetnika, mladih ljudi, koji imaju znanje, vreme je pred njima, imaju entuzijazam u krajnjoj liniji. Ako ih vi bacite na marginu i postavite situaciju da mrze one koji daju posao, vi ste uporopastili ?itavu zemlju i ne samo njih. Vi ste upropastili slede?e dve, tri decenije života, a ove iza nas su ve? upropaš?ene, ne vredi pri?ati o njima. Ako to uradimo i naplata poreskih prihoda ?e biti mnogo ve?a, a i samim tim ?e i zemlja u onom pojavnom obliku biti bogatija.

(Dušan Korunoski, Unija poslodavaca Srbije)