ZORAN IVOŠEVI?: U Zakonu o radu treba menjati definisanje pojma zaposlenog, utvr?ivanje reprezentativnosti i razne antinomije koje postoje

Period:

2023-2024.

Donator:

Projekat Inicijativa za globalnu solidarnost (IGS) finansira nemačko Savezno ministarstvo za ekonomsku saradnju i razvoj (BMZ), a sprovodi Nemačka organizacija za međunarodnu saradnju (Deutsche Gesellschaft fur Internationale Zusammenarbeit – GIZ).

Contact

info[at]centaronline.org

ZORAN IVOŠEVI?: U Zakonu o radu treba menjati definisanje pojma zaposlenog, utvr?ivanje reprezentativnosti i razne antinomije koje postoje

Ve? duže vremena se govori o potrebi izmena i dopuna Zakona o radu. Ministar je prvi najavio to još septembra 2011. godine, a posle njega su mnogi o tome govorili. Ve? smo ?uli mnoge predloge u kom pravcu treba da imaju i da idu zapravo te izmene i dopune. Tu se govori o uvo?enju novih oblika fleksibilnog rada, o vra?anju disciplinske odgovornosti, o utvr?ivanju nekog boljeg režima zarada, naknada zarada i drugih li?nih primanja, o pojednostavljivanju procedure o otkazivanju ugovora o radu, o radu na crno itd. Ne bih o tome govorio zbog toga što je o tome ve? bilo dosta re?i. U principu se slažem i sa tim predlozima, mada bi neke možda i druga?ije formulisao, ali kad je princip u redu, nijanse nisu bitne. O tome nas je nau?io onaj panonski mornar u onoj pesmi o pevcu koji ska?e i na koke i na patke.

?ini mi se da bi prvi korak morao biti da pojam zaposlenih obuhvata i sve druge radnike koji rade, a nisu u radnom odnosu. Ako bi to bilo tako, onda bi tim radnicima automatski bio obezbe?en pristup organizacijama sindikata

Koji su to predlozi o kojima se nije dosad govorilo? Evo ?uli smo i danas fleksibilni oblici rada. Naš pojam zaposlenog glasi ovako: ?lan 5. stav 1. Zakona o radu kaže da je zaposleni fizi?ko lice koje je u radnom odnosu. Dakle, svi drugi oblici angažovanja radnika ne dolaze u obzir i naša statistika ih ne iskazuje kao zaposleni nego kao nezaposleni. Rekao bih da veliki broj ljudi upravo ve? sada radi u tim fleksibilnim oblicima rada, to je rad bez radnog odnosa, a puno ima onih koji rade na crno. Zato mi se ?ini da bi prvi korak morao biti da pojam zaposlenih obuhvata i sve druge radnike koji rade, a nisu u radnom odnosu. Ako bi to bilo tako, onda bi tim radnicima automatski bio obezbe?en pristup organizacijama sindikata. Zašto to kažem? Zato što u ?lanu 6. Zakona o radu pod sindikatom se podrazumeva samoorganizacija zaposlenih. Pošto oni do sad nisu bili zaposleni, oni nisu bili u sindikatu. Ako bi bili zaposleni, onda bi automatski ušli u sindikat i tako bi ubili ne jednu nego dve muve. Meni se ?ini da je tu i tre?a muva. Ako je neko u organizaciji sindikata, pa ako taj sindikat još ima i svojstvo reprezentativnosti, onda ?e i ta kategorija zaposlenih, odnosno lica bez radnog odnosa koji rade, imati priliku da u?u u sistem kolektivnog pregovaranja i socijalnog dijaloga. To bi bila ta tre?a muva. Meni se sve ?ini da tu ima još jedne muve, ?etvrta muva.

Šta bi ona mogla da bude? Oni koji rade, a nisu u radnom odnosu, ostvaruju svoja prava, recimo u sudskoj zaštiti ali ne i u radnom sporu, koje ima posebne norme, koji je efikasan, koji je brz, koji skra?uje rokove za žalbu, koji skra?uje rokove za izvršenje ?inidbe, nego u jednoj parnici koja se ni po ?emu razlikuje od onih parnica koje traju godinama. Ako bi ovi ljudi imali tretman zaposlenih, onda bi oni ostvarivali svoja prava u radnom sporu, odnosno u sporu iz oblasti rada. Sa svim privilegijama koje Zakon u parni?nom postupku u posebnim odredbama daje zaposlenima, a ja bih rekao ne samo zaposlenima nego i poslodavcima. Rekao bih to, jer znam da su tu poslodavci u nezavidnoj situaciji. Ako pogledate sadašnji Zakom o radu, a to su odredbe ?l. 14 – 17, vi ?ete videti katalog osnovnih prava i obaveza. U tom katalogu ?emo videti koja su prava osnovna prava i obaveze zaposlenih i koje su osnovne obaveze poslodavaca i zaposlenih, ali nigde ne?e videti koja su osnovna prava poslodavca. Do njih možemo relativno lako do?i, jer ono što je obaveza poslodavca, odnosno obaveza radnika jeste pravo poslodavaca i obrnuto, ali ?utanje o osnovnim pravima poslodavca nikako nije dobro, a pogotovo ako ra?unamo na investiranje i to pre svega van naše zemlje. Taj tretman poslodavaca u našem zakonu nije dobar, a lako ga možemo promeniti. Zaštita prava poslodavaca, to je ono što sam najavio malo?as, a evo šta bih o tome sad rekao.

Pošto izgleda Zakon o parni?nom postupku nije dovoljan, trebalo bi da bude opomena za zakonodavce da u Zakonu o radnim odnosima stavi jednu odredbu koja ?e glasiti da se ostvarivanje prava iz radnog odnosa pravila postupka jednako primenjuju i na radnika i na poslodavca

Po našem Zakonu o parni?nom postupku postoje odredbe za rešavanje sporova iz radnih odnosa. Mi te sporove iz radnih odnosa, te posebne odredbe za sporove iz radnih odnosa, primenjujemo ve? decenijama isklju?ivo u radnim sporovima, a radni sporovi su sporovi po tužbi radnika protiv poslodavca. Šta ?emo sa sporovima po tužbi poslodavaca protiv radnika? To su sporovi iz radnih odnosa i mi te sporove rešavamo po opštim pravilima Zakona o parni?nom postupku, a ne po tim posebnim pravilima Zakona o parni?nom postupku, a to je ostatak onog vremena kad smo imali samoupravljanje i kad smo u centru pažnje imali radnika. Poslodavac je tako?e bio radnik, pa smo zbunjivali neke me?unarodne organizacije govore?i da mi nemamo poslodavca, imamo samoupravljanje itd. Ta odredba  se i dalje primenjuje na taj na?in, iako nema više nikakvog razloga da tako bude. Oni su se razlikovali i tada od sporova po tužbi radnika koje smo zvali radnim sporovima. Zato bi se i tu moralo dogoditi nešto da izjedna?imo i jednu i drugu stranu. Pošto izgleda Zakon o parni?nom postupku nije dovoljan, trebalo bi da bude opomena za zakonodavce da u Zakonu o radnim odnosima stavi jednu odredbu koja ?e glasiti da se ostvarivanje prava iz radnog odnosa pravila postupka jednako primenjuju i na radnika i na poslodavca.

?uo sam da u Srbiji ima preko 25.000 sindikalnih organizacija i to mahom u manjim sredinama, ?ak i u delovima tih radnih sredina. Te sindikalne organizacije nisu ?ak ni registrovane. Zašto je to tako? Zbog toga što postoje u Zakonu o radu primamljive privilegije koje sindikati uživaju na ra?un poslodavaca

Zatim, nedavno sam ?uo na jednom skupu da u Srbiji u ovom trenutku ima preko 25.000 sindikalnih organizacija i to mahom u manjim radnim sredinama, ?ak i u delovima tih radnih sredina. Te sindikalne organizacije nisu ?ak ni registrovane, koji se vode kod Ministarstva pravde, jer oni registruju samo one sindikalne organizacije na nivou cele Republike. Zašto je to tako? Rekao bih, pored ostalog, i zbog toga što postoje u Zakonu o radu primamljive privilegije koje sindikati i njihovi aktivisti uživaju na ra?un poslodavaca. Evo nekih.
Poslodavac mora da im obezbedi tehni?ko prostorne uslove za rad, mora da im odobri pla?eno odsustvo radi obavljanja sindikalnih aktivnosti za vreme radnog vremena. Ako se ?lanovi sindikata, odnosno radnici saglase, on treba da skuplja ?lanarinu za sindikalnu organizaciju i da upla?uje na njihov ra?un. On treba da se uzdrži od davanja otkaza tim ljudima, sve vreme dok traje mandat i godinu dana posle isteka mandata tih sindikalnih funkcionera. Meni to nekako smeta. Smeta mi zbog toga što imamo u tom istom zakonu definiciju sindikalne organizacije kao samostalne i nezavisne organizacije koja posluje na bazi sopstvenih prihoda, pre svega od ?lanarine i od drugih prihoda, a ako ho?e neko da bude nezavistan i samostalan ne može da ga izdržava neko drugi, a taj neko drugi ima neke svoje interese koji se su?eljavaju sa interesima na razli?itim nivoima i u razgovorima o njima mi dolazimo do neke ravnoteže. Ne može biti ravnoteže ako mi obavljamo našu delatnost, ne sopstvenim sredstvima nego uz pomo? onog dugog protiv koga se na neki na?in u toj sindikalnoj borbi i angažujemo.

Poznato je da je odredba o reprezentativnosti u krizi jer se tamo, po poslovniku o radu tog odbora, odlu?uje konsenzusom. Rešenje bi moglo da bude viši sud koji treba da odlu?uje u vanparni?nom postupku. Treba utvrditi da li postoje ili ne postoje uslovi za reprezentativnost i da priznamo tu reprezentativnost ili ne

Imamo Odbor za utvr?ivanje reprezentativnosti koji utvr?uje da li postoje ili ne postoje uslovi za reprezentativnost sindikata, odnosno sindikalnih organizacija i udruženja poslodavaca. Poznato je da je ta odredba u procepu, ona je u krizi. Zbog ?ega? Zato što se tamo, po pravilniku o radu, odnosno o poslovniku o radu tog odbora, odlu?uje konsenzusom. Ako jedna strana od te tri strane, tu je zastupljen princip tripartizma, kaže: ja se ne slažem, onda nema odluke, a odluka je predlog da se utvrdi reprezentativnost ili ne prihvati reprezentativnost o kome odlu?uje ministar. Po svoj prilici, stvari su se promenile u odnosu na konstituisanje tog odbora pre nekoliko godina, pa imamo nove organizacije i sindikata i poslodavaca koje imaju to svojstvo, a kad do?e do odlu?ivanja o utvr?ivanju predloga, mi nemamo konsenzus, to ne može da dopre do ministra i on ne može da odlu?uje.
Ve? mogu sad na prstima obe ruke da izbrojim te nove organizacije koje po svoj prilici imaju reprezentativnost, ne mogu da dopru do tog statusa, zbog ove paralize. Zato bi trebalo da se na?e neka alternative. Koja bi ta alternativa mogla biti? Mislim Viši sud koji odlu?uje o kolektivnim radnim sporovima, ali u ovom slu?aju trebalo bi da odlu?uje u vanparni?nom postupku, jer tu nema spora. Tu treba utvrditi da li postoje ili ne postoje uslovi za reprezentativnost i da priznamo onda tu reprezentativnost ako uslovi postoje, odnosno da ne priznamo reprezentativnost koju smo ranije priznali, ako su ti uslovi prestali da postoje.

U sudu imate pravo žalbe, u Agenciji za mirno rešavanje radnih sporova nemate. I to ne samo kod njih, nego kod svih tih alternativnih agencija. Zašto onda Ustav zajam?uje dvosepenost? Zato bi i tu trebalo nešto uraditi da uvedemo to odlu?ivanje u postupku sporazumevanja u normalne tokove

Sporazumno rešavanje radnih sporova, po Zakonu o radu, a po Zakonu i o mirnom rešavanju radnih sporova svi sporovi se rešavaju na ovaj na?in, radnik i poslodavac se dogovore da im neko tre?i reši spor. Taj tre?i je po opštem režimu sporazumevanja arbitar koji se bira u radnoj sredini. Kod Agencije za mirno rešavanje radnih sporova, tako?e, arbitar, ali sa liste arbitara koji se unapred utvr?uju. Oni rade ovako, utvr?uju ?injenice itd., i oni donose odluke. Ne trude se oni da se sada u sporu sporazumevaju, što je prirodno, nego on ?e doneti odluku pa ?e onda tako biti, protiv te odluke nemate pravo žalbe iako je u Ustavu to pravo zajam?eno, nego je ta odluka odmah kona?na, kažu i izvršna. Molim vas, ako mi govorimo ve? godinama da ni u sudu stvari nisu baš najbolje, da i u sudu ima korupcije, što ne bi bilo bilo gde drugde, pa i u toj Agenciji za mirno rešavanje radnih sporova, uz svo uvažavanje? Ako sudovi koji nisu korumpirani mogu da pogreše, mogu valjda i oni da pogreše. U sudu imate pravo žalbe, a kod njih nemate pravo žalbe. I to ne samo kod njih, nego kod svih tih alternativnih agencija ili ve? ne znam kako se oni zovu, ja ne znam baš šta su oni, valjda neki paradržavni organi, gde imate odlu?ivanje u prvom i poslednjem stepenu.
?ekajte, zašto onda Ustav zajam?uje dvosepenost? Zato bi i tu trebalo nešto uraditi da uvedemo to odlu?ivanje u postupku sporazumevanja u normalne tokove? A koji su normalni tokovi? To su tokovi koji jam?e Zakon o posredovanju, jer on u ?lanu 1. a posredovanje se vrši radi sporazumevanja onih koji su u sporu,  u ?lanu 1. se kaže da se po tom Zakonu o posredovanju, uz medijaciju, rešavaju sporovi iz radnih  odnosa. Šta ?e nam onda rešavanje sporova na neki drugi na?in? Dajte da u?emo u sistem koji ve? postoji. Mi imamo zakon, ne primenjujemo ga, nego izmišljamo neku toplu vodu i stvaramo nešto što je dosta dublje.

U Zakonu o radu postoje i neke antinomije u kojima zakon nije u skladu sa samim sobom. ?lan 31. stav 1. i 32. stav 1. kaže da se radni odnos zasniva ugovorom o radu koji mora biti pismen. U stavu 2. ?lana 32. istog zakona, piše, ako je radnik po?eo da radi, a nema ugovor o radu, smatra se da je zasnovao radni odnos na neodre?eno vreme. To je zaista neverovatno

U Zakonu o radu postoje i neke antinomije u kojima Zakon o radu nije u skladu sa samim sobom. U jednoj odredbi kaže jedno, u drugoj odredbi kaže drugo. Evo  ja ?u vam navesti te primere. ?lan 31. stav 1. i 32. stav 1. kaže da se radni odnos zasniva ugovorom o radu koji mora biti pismen. To mora biti pismen, zna?i ako nije pismen nema ugovora, onda nema ni dejstva tog ugovora, nema ni radnog odnosa. Molim vas, u stavu 2. ?lana 32. tog istog zakona, piše, ako je radnik po?eo da radi, a nema ugovor o radu, smatra se da je zasnovao radni odnos na neodre?eno vreme. To je zaista neverovatno. Ta ista odredba, samo stav 2. To je valjda upalo nekim amandmanom i to niko ne prime?uje, a morali bi da otklonimo tu antinomiju. Ako je pismeni ugovor o radu osnov za zasnivanje radnog odnosa, onda nema radnog odnosa nikako ako nema pismenog ugovora.

?lan 57. stav 3. Zakona o radu govori o preraspodeli radnog vremena i duži krak preraspodele radnog vremena ne može da bude duži od 60 ?asova nedeljno. Ako pogledate ?lan 59. stav 2. Zakona o radu koji se odnosi na limit trajanja odmora izme?u dva radna dana, onda ?ete videti da trajanje preraspodele u dužem kraku radnog vremena može da bude 70 ?asova. Dakle, šta je 60 ili 70? Tu treba malo matematike. Prema ?lanu 105. stav 1. Zakona o radu, zarada se ne ostavaruje na osnovu radnog odnosa, nego na osnovu rada. Kaže, zarada se ostvaruje za obavljeno radno vreme provedeno na radu. Ako sam u radnom odnosu danas nisam radio, ne?u dobiti nijedan jedini dinar na ime zarade, nisam radio. To što sam u radnom odnosu nema nikakve veze. U ?lanu 105. stav 3. piše ovo – da se pod zaradom podrazumevaju naknade zarade koje se ostvaruju i kad radnik ne radi i druga primanja po osnovu radnog odnosa, topli obrok, itd. Šta to onda zna?i? Ako je u jednoj odredbi zarada nešto što se ostvaruje radom, kako onda može da bude zarada i nešto drugo? Znate zašto to piše? Doprinosi se moraju pla?ati i na tome, a to zakon može da kaže i na to se pla?aju doprinosi, a ne da bude u sukobu sa samim sobom.

?lan 178. stav 3. kaže – zaposleni kome je poslodavac otkazao ugovor o radu, zato što mu je prethodno povredio neko pravo, ima sva prava kao i radnik koji je dobio otkaz koji je nezakonit. Ako je radnik dobio otkaz koji je nezakonit, on ima pravo da se vrati na rad. Ako je ovaj radnik koji je sam dao otkaz ima ta ista prava, onda ima pravo da se vrati, a on ne?e, dao je otkaz. Zato i to treba da se briše

Tre?e,  ?lan 178. stav 3. kaže – zaposleni kome je poslodavac otkazao ugovor o radu, zato što mu je prethodno povredio neko pravo, ima sva prava kao i radnik koji je dobio otkaz koji je nezakonit. Ako je radnik dobio otkaz koji je nezakonit, on ima pravo da se vrati na rad, ima pravo na naknadu štete u visini zaostale zarade, ima pravo na upla?ivanje doprinosa za sve vreme dok je trajao radni spor. Ako je ovaj radnik koji je sam dao otkaz ima ta ista prava, onda ima pravo da se vrati, ima pravo, a on ne?e, dao je otkaz, otišao u drugu ogranizaciju. Zato i to treba da se briše, a i sada to treba da se tuma?i tako, ako je poslodavac uopšte dužan zaradu itd., da mu to isplati, a ne da mu ispla?uje nešto što ispla?uje ovom što je nezakonito prestao radni odnos, jer je sam tražio da se to dogodi. Na kraju, ?lan 52. stav 3. Zakona o radu, skra?eno radno vreme izjedna?ava sa punim. To je u najboljem redu, ali u ?lanu 98. Stav 2. kaže – radnik u jednoj situaciji radi sa skra?enim radnim vremenom, ali da ostvaruje zaradu srazmerno vremenu provedeno na radu. To „srazmerno vremenu provedenom na radu“ možemo vezivati za nepuno radno vreme, a nikako za puno radno vreme, odnosno fikciju punog radnog vremana kod skra?enog radnog vremena. Tu antinomiju moramo brisati.

(Zoran Ivkovi?, Pravni fakultet Univerziteta Union)

See more programs