Autorski tekst Nataše Vučković za Novi magazin
S prvog mesta u prvom krugu, stranka Nacionalno okupljanje Marin le Pen pala je na treće mesto sa osvojena 143 mandata, na prvo mesto po broju poslanika popela se koalicija stranaka levice sa 178 poslaničkih mesta, a sa trećeg na drugo mesto stigla je predsednička koalicija centra Ensemble (Zajedno) sa 150 poslanika, što je odličan rezultat, s obzirom na to da su joj tokom kampanje predviđali čak i manje od 100 mandata
OUFF! – ovako je francuski Liberasion na svojoj naslovnoj strani u ponedeljak ujutro nakon drugog kruga parlamentarnih izbora, ilustrovao olakšanje koje je obuzelo najveći deo nacije nakon objavljivanja rezultata. Radost i oduševljenje građana Francuske videlo se na ulicama Pariza, Liona, Nanta… Uspostavljena barriere republicain (republikanska brana) koju je postavio savez Novog narodnog fronta (NFP) i predsedničke koalicije centra Zajedno većini koja je nakon prvog kruga izbora izgledala više nego izgledna za stranku Marin le Pen, bila je više nego efikasna, krajnja desnica je zaustavljena! I stvarno, retko kad se dogodi da rezultati izbora iz drugog kruga budu tako kontradiktorni rezultatima prvog kruga – od podrške krajnjoj desnici klatno se okrenulo ka levici.
Sa prvog mesta u prvom krugu, stranka Nacionalno okupljanje Marin le Pen pala je na treće mesto sa osvojenih 143 mandata, na prvo mesto po broju poslanika popela se koalicija stranaka levice sa 178 poslaničkih mesta, a sa trećeg na drugo mesto stigla je predsednička koalicija centra Ensemble (Zajedno) sa 150 poslanika što je odličan rezultat s obzirom na da su joj tokom kampanje predviđali čak i manje od 100 mandata. Republikanci su osvoji 39 mandata, dok je preostalih 67 mandata podeljeno na manje partije levice, centra i desnice. Biračko telo Francuske, sa više nego zavidnom izlaznošću od 67% što je najviša izlaznost od 1981, jasno je izrazilo otpor prema rastućoj desnici. Razočarenje je vladalo u štabu krajnje desnice – završili su izbore daleko od očekivanja da osvoje apsolutnu većinu i da mladi Bardel bude novi premijer iako su osvojili dvostruko više mandata nego što su imali u prethodnom sazivu (2017. imali su 8 mandata, već 2022. osvojili su 89 mesta).
A SAD REALNOST
No, prvo ushićenje zbog uspešnog velikog obrta zamenilo je suočavanje sa realnošću – iskazana narodna volja stvorila je parlament bez apsolutne većine (potrebno 289 poslanika), sa tri jaka bloka. Ko će vladati Francuskom – pitanje je tokom izborne večeri postalo dominantno u medijima, u strankama i među analitičarima.
Žan Luk Melanšon, vođa leve partije La France Insoumise (Nepokorena Francuska), koja je po broju poslanika najbrojnija u ovoj koaliciji (71), prvi se oglasio, proglasivši pobedu levice koja je potvrdila poraz predsednika Makrona i izneo zahtev da predsednik države pozove Narodni front, kao najbrojniju grupaciju u parlamentu, da da kandidata za premijera. Istakao je pri tom, vrlo isključivo, da se politički program Narodnog fronta mora u celini poštovati i da nikakvi kompromisi sa koalicijom centra ne dolaze u obzir i da nikakav novi program ne može biti prihvaćen. Podsetimo, Narodni front je u kampanji tražio povlačenje reforme penzionog sistema, povećanje minimalne zarade na 1.600 evra i zauzdavanje rasta cena. Istakavši da je levica još jednom spasila Republiku, pozvao je levicu da bude na visini svog istorijskog zadatka. Nešto fleksibilniji stav imali su drugi predstavnici levice, pre svega Olivier Faure, generalni sekretar Socijalističke partije (64 mandata) istakao je da Narodni front neće prihvatiti koaliciju koja će izdati birače niti onu koja će nastaviti makronističku politiku, da Francuska zaslužuje bolje od fašizma krajnje desnice i neoliberalizma predsednika Makrona. Insistirajući na potrebu poštovanja programa Narodnog fronta, naglasio je i neophodnost da se bude odgovoran u aktuelnom kontekstu gde treba formirati većinu, te da Narodni front treba da da kandidata za premijera u narednim danima. Rafael Gluksman, vođa Place publique, jedne od partija u levoj koaliciji, izrazio se kritično prema uslovima koje nameće Nepokorena Francuska. Začudilo je javnost što se lideri leve koalicije nisu okupili da zajedno proslave izborni rezultat nego je svako bio u svom partijskom štabu, za razliku od prvog izbornog kruga. Kao da se neke pukotine naziru, a od koalicije se očekuje da se partije unutar nje dogovore i utvrde ko je kandidat za premijera.
MAKRON NEĆE MELANŠONA?
Iz centrističkog bloka odmah su počele stizati izjave da Melanšon ne samo što neće biti premijer nego i da se Nepokorena Francuska neće naći u novoj Vladi. Istovremeno, u više medijskih debata počelo je da se postavlja pitanje hoće li koalicija levice uspeti da se održi ili se već mogu nazreti neke podele.
U ponedeljak ujutro dosadašnji premijer Atal ponudio je Makronu ostavku, a predsednik je tu ostavku odbio tražeći da Atal ostane na mestu predsednika vlade „dok ne osigura stabilnost zemlje“. Prvi dan nakon izbora prave se računice, zbrajaju se mandati koalicija i mandati koje su različite stranke u koalicijama osvojile, ne bi li se došlo do magičnog broja koji omogućava izbor nove vlade. Jer, jedna je mogućnost formiranje koalicione vlade između Narodnog fronta i koalicije okupljene oko predsednika (zajedno ove dve grupe imaju 350 poslanika), ili između pojedinih delova tih koalicija i eventualno nekih manjih partija. Pretpostavka je da će Makron pokušati da formira većinu sa delovima Narodnog fronta i eventualno sa Republikancima iako su Republikanci odbili mogućnost saradnje sa koalicijom centra. U političkoj praksi Francuske Pete republike, ne postoji iskustvo koalicionih vlada, poput onih u Nemačkoj, pa će naredni period pokazati kakvi su kapaciteti partijskih vođa za koalicione pregovore, kako na programskom, tako i na personalnom nivou. Politički savez koalicije levice i koalicije centra uspostavljen je u drugom krugu izbora kao suprotstavljanje krajnjoj desnici, ali njihove programske orijentacije su skoro nepomirljive, pa se postavlja pitanje kako bi takva koaliciona vlada definisala okvir svog delovanja i još više kako bi efikasno upravljala Francuskom. Druga mogućnost je formiranje manjinske vlade. Podsetimo da su i u prethodnom sazivu Nacionalne skupštine vlade Elizabet Born i Gabrijela Atala imale relativnu većinu. Kad nisu mogle da dobiju podršku parlamenta za zakon koji vlada predlaže, pribegavale su primeni člana 49.3. Ustava koji pretpostavlja da je zakon usvojen ako skupština ne uspe da izglasa nepoverenje vladi. Ovaj član je od 1958. korišćen 112 puta, najviše za vreme vlade Mišela Rokara (28 puta), i potom u 23 slučaja od strane vlade Elizabet Born. No, situacija u parlamentu je sad mnogo drugačija i izglasavanje nepoverenja vladi čini se kao realna opasnost i stalna pretnja destabilizacijom političkih prilika. Treća mogućnost je tehnička, ekspertska vlada, koja bi mogla biti ograničena na jedan kraći period, bez demokratskog kapaciteta za donošenje značajnijih odluka, ali bi možda mogla da prebrodi period od godinu dana tokom kojih nije moguće ponavljanje izbora.
ŠTA DALJE?
Rezultati izbora nametnuli su i pitanje da li će sad parlament u Francuskoj dobiti veću ulogu u podeli vlasti. Francuski konstitucionalisti pa i političari često kažu kako je u Francuskoj na delu parlament rationalisé što bi trebalo da objasni jednu ograničenu ulogu parlamenta u kontekstu jakog predsedničkog sistema. U praksi je Pete republike da izabrani predsednik države ima i, na parlamentarnim izborima, obezbeđenu većinu. Tzv. kohabitacije između predsednika i parlamentarne većine koju čini ne-predsednička partija retke su, ali i u tom malom broju slučajeva je u parlamentu postojala apsolutna većina jedne partije. Danas takve većine nema. Kod različitih vlada koje su do sad pratile predsednika Makrona vidi se da je njegova pozicija zapravo u mnogome zavisna od snage koju ima u parlamentu. Kad predsednik ima svoju apsolutnu većinu, i njegov položaj je izuzetno jak. U slučaju kad ima relativnu većinu i njegova pozicija slabi. Za očekivati je i da će u slučaju da koaliciona vlada bude formirana, predsednik morati više pažnje da posvećuje pregovorima s koalicionim partnerima u parlamentu i da će time parlament biti više u centru političke pažnje. Za očekivati je da i tradicionalne partije levog i desnog centra budu osnažene i da naredne izbore dočekaju u boljoj startnoj poziciji.
Kako god se događaji razvijali u narednom periodu, velika je odgovornost na koaliciji levice i koaliciji centra da odgovore na očekivanja birača. Jer dajući im podršku, birači se nisu samo usprotivili jačanju krajnje desnice, već traže i konkretne reforme, pre svega povećanje životnog standarda, bolje upravljanje krizama, više perspektiva za mlade… Odsustvo adekvatnog odgovora na ova očekivanja, može se osvetiti na narednim izborima. Jer treba imati u vidu da je krajnja desnica ovog puta pobeđena, ali i da je jača nego ikad, a njena prednost u odnosu na ostale parlamentarne grupacije je što njenih 143 mandata dolaze iz jedne jedine stranke što ih čini kompaktnom i glasnom opozicijom.
Za nas u Srbiji stabilnost političkih prilika u Francuskoj je izuzetno važna pre svega zbog uloge koju Francuska ima u Evropskoj uniji. Bude li se više bavila sobom, manje će se posvetiti evropskim pitanjima, pa i politici proširenja. Evropski partneri pozdravili su rezultate izbora i zaustavljanje krajnje desnice istovremeno izražavajući nadu da će nova vlada Francuske Republike obezbediti stabilnost zemlji i kontinuitet francuskog doprinosa jačanju Evropske unije.
Autorka: Nataša Vučković
Izvor: Novi magazin
