Počev od 1992. godine kada su usvojena Evropska pravila o sankcijama i merama koje se izvršavaju u zajednici, Savet Evrope se kontinuirano bavi pitanjima šire primene alternativnih sankcija. S toga se kasnije u svim dokumentima navodi da vanzavodske sankcije treba da se određuju kao zamena za zatvorske kazne u slučajevima kada je to moguće.
U cilju ukazivanja na stanje u zatvorima, među zatvorskom populacijom i posledicama koje postojeća situacija ima na ljudska prava, imenovana sam kao izvestilac ispred Saveta Evrope. Izveštaj je pripreman tokom perioda od godinu i po dana, a usvojen je u aprilu 2013. godine.
Sa stanovišta ljudskih prava pitanje zavodskih i vanzavodskih sankcija treba posmatrati iz sledećih uglova:
- prenaseljenost u zatvorima ozbiljno ugrožava ljudska prava jer zatvorenike izlaže nečovečnom i ponižavajućem postupanju što je u suprotnosti sa čl. 3 Evropske Konvencije o ljudskim pravima;
- zavodske sankcije izrečene i izvršene nad osuđenicima za društveno manje opasna krivična dela, koja ne podrazumevaju nasilje, ili se radi o mladim osuđenicima ili ženama – vrlo često ne postižu efekte rehabilitacije koja je jedan od ciljeva kaznene politike. Naprotiv, uticaj "lošeg društva" utiče na recidivizam, na povrat vršenju krivičnih dela i stvaranje začaranog kruga iz kojeg, naročito mladi osuđenici, teško uspevaju da nađu izlaz;
- pitanje ljudskih prava u odnosu na alternativne, vanzavodske sankcije, pojavljuje se u još jednom vidu: način izvršenja vanzavodskih sankcija mora biti takav da se njime ne krše ljudska prava, da ne postoji diskriminacija kod izricanja, da postoje objektivni kriterijumi za procenu ponašanja osuđenika kako bi se izbeglo arbitrarno odlučivanje. Zato se u izveštaju posebno insistira na neophodnosti da se prilikom izricanja i izvršavanja vanzavodskih sankcija poštuje princip zakonitosti, zabrana diskriminacije, princip proporcionalnosti, saglasnosti osuđenika, pravo na preispitivanje odluke, poštovanje prava na privatnost i na ljudsko dostojanstvo, što je od posebne važnosti kod primene mera elektronskog nadzora;
- još jedna od činjenica koju je važno istaći je da vanzavodske sankcije ne smeju da budu u funkciji povećanja kazne, već se one mogu izricati samo kao alternativne.
Statistika iz 2010. godine koja je korišćena u izradi izveštaja, ukazuje na to kakva je situacija u evropskim zemljama i gde se tu nalazi Srbija, kada govorimo o izricanju i primeni mera koje su alternative kazni zatvora.
Prema podacima, stope izricanja zatvorskih kazni gotovo u svim zemljama SE pokazuju tendenciju rasta od 90-tih godina. Zemlje Centralne i Istočne Evrope imaju najviše stope – oko 200 zatvorenika na 100.000 stanovnika. Države sa najvišim stopama izrečenih zatvorskih kazni (duplo više od evropskog proseka koji je oko 150 na 100.000) su Ruska Federacija, Gruzija, Azerbejdžan i Ukrajina. Srbija je zemlja koja ima ozbiljan problem sa prenaseljenošću zatvora – prema podacima iz 2010. – 172,3 zatvorenika na 100.000 stanovnika.
Budžetski trošak zavodskih sankcija je za države sve veći. U proseku u zemljama SE se dnevno iz državnog budžeta izdvaja oko 100 EUR po zatvoreniku, dok u Srbiji ova izdvajanja iznose oko 15 EUR dnevno po stanovniku.
S obzirom da je Srbija počev od 2005. godine uvela određenu vrstu vanzavodskih sankcija, a čije izvršavanje je otpočelo tek od 2009. godine, nije na odmet da ovde pomenemo neke oblike vanzavodskih sankcija koji se primenjuju u drugim zemljama a koje su naročito pogodne za individualizaciju kazne kod posebnih grupa vršilaca krivičnih dela. Radi se naročito o sankcijama i merama koje se izvršavaju u zajednici i koje imaju za cilj da, s jedne strane, otežaju ponovno vršenje krivičnih dela, i da s druge strane omoguće rehabilitaciju i učešće osuđenika u ekonomskom i socijalnom životu.
Radi se o merama zabrane napuštanja stana, kućnog zatvora, ograničenja i zabrana koje se sprovode uz pomoć tehnoloških sredstava (elektronska narukvica i GPS): mogu da budu samostalne ili uz uslovnu kaznu zatvora.
Naročitu pažnju za nas mogu imati tzv. isprekidane ili vikend kazne – one se razlikuju od mera zabrane napuštanja stana, kućnog zatvora. U njihovom slučaju, učinioci svoje slobodno vreme treba da provedu u svom stanu, a primenjuju se naročito kod mladih ili kod onih za koje je ustanovljena tendencija da se krivična dela vrše u slobodno vreme, noću, usled stanja alkoholisanosti, na primer.
Vrlo je važno istaći da mera zabrane napuštanja stana može biti delotvorna tako što osuđenika ne izlaže negativnim uticajima zatvora, ali da s druge strane u mnogim slučajevima nije dovoljna za njegovu rehabilitaciju, te da su onda potrebne i druge prateće mere kao što su psihološka podrška i rad sa osuđenikom, edukativni program, određene obavezne mere lečenja, i sl.
Ono što je zapaženo u Velikoj Britaniji je i za nas važno iskustvo i indikator dobre prakse – ako hoćemo da vanzavodske sankcije budu efikasnije, neophodno je da sve službe koje učestvuju u tom procesu i centri za probaciju, i centri za socijalni rad i obrazovne ustanove – rade zajedno. Jedino tako je moguće postići više u procesu rehabilitacije i resocijalizacije osuđenika.
Tokom rada na izveštaju za potrebe Saveta Evrope, imala sam uvid u još dve prakse:
Jedna je uvođenje prakse privatnih probacionih ustanova u Velikoj Britaniji. Tokom posete firmi SERCO, imala sam priliku da vidim kako privatna kompanija ima ulogu da sprovodi program "vraćanja duga zajednici" kroz sprovođenje radnih projekata osuđenika. S jedne strane, primećen je profesionalni pristup na visokom nivou, kao i efikasnost, ali, s druge strane, prisutna je i temeljna kritika "privatizacije" u ovoj sferi – jer sprovođenje zakona treba da bude jedna od osnovnh funkcija države, dok ovakav način izvršavanja krivičnih snakcija stvara prostor za sukob interesa, dovodi u pitanje način na koji se utvrđuju indikatori uspešnosti, a može ugroziti i objektivnost u svetlu profitnog interesa.
Drugo zanimljivo, i nadasve efikasno rešenje je razvoj koncepta restorativne pravde – koji u fokus stavlja žrtvu krivičnog dela, i kojim se predviđaju različiti oblici medijacije između žrtve i počinioca krivičnog dela. Primenjuje se kod lakših oblika krađe, na primer, kao suočavanje žrtve i počinioca, kad počinilac hoće da sarađuje u otklanjaju posledica štete izazvane izvršenjem krivičnog dela.
Neke nevladine organizacije u Velikoj Britaniji se posvećeno bave ovim oblikom vanzavodskih programa – tvrde da takvi oblici medijacije mogu da dovedu do smanjivanja patnje i trauma žrtve, a s druge strane dovode do boljih rezultata u rehabilitaciij počinioca, koji ima priliku da shvati koliku je patnju prouzrokovao žrtvi, koliko je materijalnu štetu naneo, pa nekad i do samoinicijativne naknade prouzrokovane štete.
Vlada UK je 2012. pokrenula novi akcioni plan za uvođenje i sprovođenje mera restorativne pravde. Za nas je zanimljivo da pratimo rezultate tog koncepta i da razmišljamo kako da dobru praksu polako preuzimamo. Takva praksa preuzima se i u Britaniji polako gde kroz pilot programe u manjim zajednicama projekte koordiniraju nevladine organizacije. Ipak, važno je naglasiti da se radi o lakšim krivičnim delima, manje društvene opasnosti i bez velikih materijalnih šteta.
Zaključak koji bih na osnovu iscrpnog izveštaja mogla da izvučem je: da se premalo koriste vanzavodske sankcije, a da one s obzirom na potencijal mogu da daju vrlo dobre rezultate. Stoga treba nastaviti sa njihovim promovisanjem i u Srbiji.
Radeći na ovom izveštaju suočila sam se i sa stavom da političari, donosioci odluka, nisu skloni da ovu vrstu sankcija promovišu kako im se ne bi reklo da su meki prema kriminalu, jer građani u današnjoj eri tabloidizacije preferiraju oštrinu, senzacionalna hapšenja, pretnje zatvorom…
Važno je naglasiti još jednom da ove vanzavodske sankcije nikako ne znače smanjenje borbe protiv kriminala, već upravo suprotno – mogu zaštititi mlade od ponovnog vršenja krivičnih dela, socijalizovati ih za život u zajednici, omogućiti da preuzmu odgovornost za sebe i svoje porodice. Za mnoge počinioce ove sankcije će omogućiti da nastave da rade, privređuju za svoje porodice, a da istovremeno vrate i dug zajednici.
Nataša Vučković, generalni sekretar Fondacije Centar za demokratiju
