Intervju Nataše Vučković za Radar
Ekonomski najugroženiji građani Srbije često se izjašnjavaju u prilog vladajućoj političkoj stranci, što nam može delovati nerazumljivo. Kada Vlada nekome ko je siromašan da povremenu, ma kako malu pomoć, on ima utisak da je napravljen napredak i da neko o njemu brine
Kao i svakog 17. oktobra, Dan borbe protiv siromaštva negde je obeležen, skromno u krugu porodice, a neko ga nije ni registrovao. Doduše, ispostavljen je podatak Republičkog zavoda za statistiku da je za godinu dana stopa rizika od siromaštva u odnosu na 2023. pala za majušnih 0,3 odsto. Cinik bi rekao da se ovdašnje vlasti više bore protiv siromašnih nego protiv siromaštva, pa i taj pomak od 0,3 odsto treba posmatrati kao kontrapunkt narativima o zdravlju srpske ekonomije u kojoj oko 800.000 građana ipak živi ispod granice apsolutnog siromaštva, koje se procenjuje na oko 17.000 dinara primanja mesečno. Gde je socijalna politika u agendi vlasti Srbije, svode li se pojedinačne mere na jednokratna davanja para iz helikoptera, ali i u kakvom su odnosu briga o osetljivim grupama s jedne strane i vladavina prava (neretko jačeg) s druge – o tim i drugim pitanjima razgovarali smo s Natašom Vučković, pravnicom, bivšom poslanicom Demokratske stranke i generalnom sekretarkom Fondacije Centar za demokratiju koja ove godine puni trideset godina. Naša sagovornica ujedno je i predsednica Evropske asocijacije za lokalnu demokratiju (ALDA), a obavljala je i funkciju potpredsednice Parlamentarne skupštine Saveta Evrope.
S jedne strane luksuzne žurke nove medijsko-političke elite, a s druge dva jajeta koja su dovoljna za dan, prema rečima ministra Tomislava Momirovića. Ekonomski gledano, koliko različitih Srbija postoji i da li razlike među njima nepovratno rastu?
Ima više Srbija, naše društvo je jako podeljeno i raslojeno. Siromaštvo je duboko, svaka peta osoba je u riziku od siromaštva – to znači da su mu prihodi manji od 29.000 dinara, koliko je u 2023. iznosio prag siromaštva za jednočlano domaćinstvo. Glavne linije podela su između zaposlenih i nezaposlenih, a i regionalne razlike u zaradama su velike. Na primer, prosečna zarada na Vračaru ili Starom gradu je skoro dva puta viša od prosečnih 97.835 dinara u julu 2024, a u Žitorađi ili Svrljigu je značajno niža od proseka, oko 70.000-73.000 dinara. Polovina zaposlenih je u julu 2024. imala zaradu do 76.000 dinara. Siromaštvu su izloženiji oni sa nižim stepenom obrazovanja, zaposleni u manje profitnim granama, stanovnici ruralnih područja. Siromaštvo se na naročit način ispoljava u osetljivim društvenim grupama – deca, stariji, žene, Romi… I tu se ukrštaju različiti faktori jer, na primer, siromaštvo deteta u Beogradu nije isto kao i u nekom selu na jugu Srbije gde su njegove šanse da izađe iz siromaštva znatno manje. Najugroženije su porodice sa troje i više izdržavane dece. Žene su višestruko izložene rizicima od siromaštva – kad imaju bolesno dete, ako su samohrani roditelj ili brinu o starijima u porodici. Stariji bez penzije ili sa najnižim penzijama su posebno osetljivi, na različit način u gradu i na selu. Prosečna statistika pokazuje malo procentualno smanjenje siromaštva (sa 20,2 u 2022. na 19,9 odsto u 2023. godini), ali teško je govoriti o napretku samo ako gledamo statistiku, život je mnogo kompleksniji, i za one ugrožene siromaštvom – mnogo tužniji. Nama, pritom, nedostaje potpuniji prikaz stanja na lokalnom nivou. Nevladine organizacije dosta rade na socijalnom mapiranju i prikupljanju podataka na kojima treba da se zasnivaju socijalne mere. Na primer, tokom 2022. smo u 12 gradova Srbije razgovarali u fokus grupama sa korisnicima novčane socijalne pomoći, samohranim majkama, osobama s invaliditetom, i sa starijim osobama. Njihova svedočenja o životu u siromaštvu i dalje nam odzvanjaju u sećanju, opominjući nas zbog nedovoljne solidarnosti i empatije u zajednici.
Pomenuli ste društvene grupe – koliko imućstvo zavisi od pripadnosti političkim grupama? S obzirom na to da nam upravo o napretku i zlatnom dobu najčešće govore oni koji pripadaju najsnažnijoj…
Dolazimo do paradoksa – ekonomski najugroženiji građani Srbije često se izjašnjavaju u prilog vladajućoj političkoj stranci, što nam može delovati nerazumljivo. Mnogi se pitaju otkud takva podrška ako ne žive dobro. Mislim da nedovoljno dobro razumemo njihovu situaciju, naročito iz perspektive nas iz beogradskih ili, na primer, novosadskih opština, najčešće ne znamo ni kako izgleda život u predgrađima. Nastala je ogromna razlika u potrebama pojedinaca i porodica. Kada Vlada ili opština nekome ko je siromašan da neku povremenu, ma kako malu novčanu pomoć, on ima utisak da je napravljen napredak, i, što je još važnije, da neko o njemu razmišlja i stara se da mu bude bolje. Moramo, takoreći, „ući u cipele“ onih koji su ugroženi. Oni često ne razumeju kompleksne ekonomske procese, niti moraju da ih razumeju, ali njihova percepcija da neko o njima brine utiče na odluku koga će politički podržati.
Naročito ako ih s pozicije moći i vlasti plašite kataklizmama i još gorom nemaštinom, osnovano ili neosnovano.
Korišćenje straha u politici je oduvek bila jedna od efikasnih političkih tehnika manipulacije. U prvom pitanju ste pomenuli luksuz – kada siromašnima preko medija pokazujete sliku luksuza, oni to doživljavaju i kao zabavu, ali i neku vrstu nade, i to moramo razumeti. Često oni ne vide protivrečnost između takvog luksuza i svog siromaštva. Recimo, kad se gradi stadion u nekom manjem gradu u kome nema socijalnih mera, građani će retko reći: „Šta će nam stadion, bolje je da se od para za izgradnju stadiona pomogne siromašnima.“ Na drugima je, na civilnom sektoru, na opozicionim strankama, da im pokažu kako bi budžetska sredstva mogla bolje da se iskoriste za dobrobit građana. Ali opozicija mora doći do tih ljudi.
Minimalac za iduću godinu dogovoren je na 53.592 dinara, za oko 100 dinara više nego što je u junu 2024. iznosila minimalna potrošačka korpa. Sve i da je akcija „Najbolja cena“ revolucionarna, kako je predstavlja premijer Vučević, završava se 31. oktobra. Da li ta i slične akcije predstavljaju sistemsko rešenje ili krpljenje rupa?
Možemo li uopšte reći da postoji sistem ako Srbija nema Strategiju borbe protiv siromaštva od 2010, a ni Strategiju socijalne zaštite od 2009. godine? Centar za demokratiju i druge organizacije civilnog društva godinama se zalažu da se one usvoje. Kasni i novi Zakon o socijalnoj zaštiti. Razne takozvane helikopter mere, donekle opravdane u krizama prouzrokovanih epidemijom kovid-19 ili prirodnim nepogodama, narušavaju svaki sistem, ali stvaraju privid da se vlast brine o siromašnima. Akcija „Najbolja cena“ i slične akcije za cilj imaju da u određenom trenutku zakrpe neki trenutni vid nezadovoljstva. Dolazi jesen, troškovi života su visoki zbog početka školske godine i priprema za zimu, i onda građanima vlast poručuje da će neke cene biti niže. Ali kad uđemo u samoposlugu, vidimo da cene rastu i da naša kupovna moć opada. Postavlja se, međutim, i pitanje na osnovu čega se Vlada dogovorila s trgovcima da se primeni ova mera i kako će oni kompenzovati gubitak zarade.
Hrana je u odnosu na kraj 2020. skuplja 56,6 odsto…
Meni se čini da ova vlast još od 2012. godine izbegava da govori o siromaštvu u Srbiji, odnosno da se koncept borbe protiv siromaštva svodi isključivo na ekonomsku ravan, investicije i politiku zapošljavanja. Na primer, prilog na RTS-u povodom Međunarodnog dana borbe protiv siromaštva počeo je objavom da je reč o tom danu, a nastavio se reportažom o otvaranju novih radnih mesta u Bojniku, zapravo bez reči o siromaštvu. Naravno da ekonomski rast, investicije i nova radna mesta doprinose podizanju standarda i smanjenju siromaštva, ali to nije dovoljno. Jer, postoje ljudi koji zbog raznih okolnosti ne mogu da rade. Poznato je, takođe, da siromašni mogu i da ne osete ekonomski rast ako je loša redistribucija društvenog bogatstva zbog neadekvatne poreske politike i koncentracije bogatstva u malom krugu.
Nacionalna pitanja su kod nas u prvom planu zato što decenijama ne uspevamo da ih rešimo i uvek se nekako otvore pred izbore. Današnje vladajuće stranke uvek na ta nacionalna pitanja odgovaraju pozivima na jedinstvo, prepoznavanjem neprijatelja i izdajnika nacionalnog interesa, otvaraju te teme jer se u njima osećaju udobno i neretko agresivnom glasnošću prigušuju druge probleme. Opozicija, a naročito građanska i proevropska, trudi se da nađe rešenja konkretnih problema, ali mi se čini da se neretko, zbog populističke, autoritarne sredine i nedovoljnog medijskog prostora, ograničava na reaktivno ponašanje, odgovarajući samo na ono što vlast ubaci na dnevnu ili nedeljnu političku agendu. Nema dovoljnu inicijativu u drugim pitanjima i predlaganju mera. Pogledajte, na primer, oblast zdravstva u kojoj je tako mnogo gorućih pitanja koja niko ne otvara, u kojoj se danas sukobljavaju različiti politički i ekonomski koncepti, neoliberalni nasuprot socijalnim – kako održati kvalitet državnog zdravstva, kako sprečiti rast nejednakosti građana u pristupu zdravstvenim uslugama, kako smanjiti odliv stručnih kadrova… Štrajk prosvetara je trebalo više da bude podržan od strane opozicionih stranaka. Takođe, ogromni su problemi u svetu rada jer nisu svi problemi rešeni kada se neko zaposli, ima veoma mnogo siromaštva i kod zaposlenih. Na delu je fleksibilizacija rada, koja zapravo znači povećanje nesigurnosti za radne ljude. Ponekad imam utisak da opozicija u Srbiji smatra da se ne treba baviti socijalnim pitanjima jer najugroženiji su često glasači SNS-a, i da opozicija na njih ne može uticati i da oni ne mogu postati opozicioni birači. Mislim da je to pogrešno. Potrebno je obraćati se svima, jer kao opozicija treba da pokažete kako ćete rešavati probleme celog društva.
Istovremeno, istraživanje Demostata je pokazalo da nepoverenje građana u vladajuću stranku iznosi 42, a u stranke opozicije čak 66 odsto. Kako to tumačite, budući da upravo prisustvujemo rasplitanju dve krupne teme – Kosovo i litijum? Jesmo li od toga da se stranke bore oko važnih pitanja došli do toga da nam se i politika i velika pitanja – gade?
Dominantan je utisak da je politika postala strašno prljavo područje, u kome se političari bez ikakvog obzira i vaspitanja iscrpljuju u međusobnim napadima. Ta verbalna agresija koju vidimo u Skupštini se preliva svuda, i na saobraćaj, i u školska dvorišta, i u javna preduzeća… i uništava dijalog kao neophodnu formu saradnje među ljudima. Ako politika ne uspeva da poboljša sliku o sebi, politički akteri su za to odgovorni. Oni na vlasti, naravno, najviše, jer kreiraju javni diskurs. Naravno, možda im i odgovara da građani okreću glavu od politike, ali to je duboko neodgovorno, jer će posledice u društvu biti dalekosežne. Izgubilo se poverenje u institucije, u političke stranke, a rasprava o litijumu pokazuje koliko se izgubilo i poverenje u nauku, u stručnjake. Ako nikome više ne verujemo, na osnovu čega ćemo donositi odluke? Ovo istraživanje koje pominjete ukazuje i na to da je opoziciji potrebno da poveća broj kredibilnih ljudi, kojima će građani pokloniti poverenje.
Kolika je odgovornost opozicije? Litijumsko pitanje ih je konsolidovalo, što posle junskih izbora nije delovalo da će se desiti…
Preko nam je potrebna jedna velika opoziciona stranka koja će biti stožer okupljanja većeg broja stranaka. To je model s kraja devedesetih koji se pokazao kao uspešan. Odsustvo zajedničkog nastupa na junskim izborima za mnoge glasače opozicije je bilo razočaranje, otuda je verujem došlo i do pada poverenja koje detektuje istraživanje Demostata. Opozicione stranke moraju da sarađuju, a da li su na temi litijuma pronašli najbolji način, videćemo po rezultatima njihove borbe. Skupštinska rasprava o opozicionom predlogu zakona je bila prilika da se suoče argumenti vlasti i opozicije, ali su buka i tiranija većine često zamagljivale glavnu temu. Svakako mislim da je za naše društvo poražavajuće da o jednom tako važnom pitanju ne možemo da imamo dostojanstveni dijalog. Osudu treba usmeriti ka vladajućoj stranci, ali i opozicija bi mogla da ima dodatne inicijative, promene nekih zakona, osnaživanje nekih institucija i inspekcijskih organa. Jer nije litijum jedina pretnja našoj životnoj sredini. Na tako kompleksno pitanje kao što je rudnik litijuma odgovori ne smeju biti populistički niti se smeju nuditi laka i nerealistična rešenja. Treba razmotriti i da li postoje mogućnosti za umanjenje opasnosti tog projekta. Zaista ne znam dovoljno da bih iznosila mišljenje o samom projektu, ali znam da ovo što slušamo nije dijalog. Čini mi se da su svi akteri u rovovima iz kojih niko neće izaći, a najveća žrtva je opšti interes. U politici treba nastojati da se usaglašavaju različiti interesi, a kod litijuma ima mnogo sukobljenih interesa – pre svega građana, lokalne zajednice, biznisa, nacionalne ekonomije, i naših partnera iz EU… No, ni opoziciji nije lako da sa ovakvom tiranijom većine i velikom medijskom blokadom istraje u zahtevima za dijalogom.
Čini se da ni dijalog o članstvu u Evropskoj uniji nikad nije sproveden kako treba. Evroentuzijazam nikada nije bio bogzna koliko prisutan u Srbiji, najviši je bio 2009, i to 74 odsto. Sad se čini da, s projektom Jadar i podrškom zapadnih zvaničnika režimu u Beogradu, i proevropski deo javnosti postaje evroskeptičan. Kako to tumačite?
Dužina trajanja procesa pristupanja i njegova neizvesnost nagrizli su podršku. Krize s kojima se suočila Unija poslednjih petnaestak godina usporile su politiku proširenja i stavile su je na neki sporedni kolosek u EU. Istovremeno, od dolaska SNS na vlast, fokus EU u Srbiji je bio na rešavanju kosovskog pitanja, pa su dosta dugo pitanja vrednosti, vladavine prava, borba protiv korupcije bila ostavljena na „zadnjem sedištu“. S vremenom je Vlada počela da članstvo u EU prikazuje kao isključivo ekonomski interes, a politički kriterijumi su potpuno skrajnuti. Jednako kao što ne govori o siromaštvu, vlast gotovo nikad ne govori o demokratiji. Onda je počeo rat u Ukrajini koji je nametnuo geopolitički okvir za tumačenje stvarnosti. Politika proširenja stavljena je u taj kontekst. U opštem geopolitičkom pozicioniranju važno je da se vidi ko je na kojoj strani i gde je tu Srbija kao važna država u regionu… Integracija Zapadnog Balkana, uz nove zemlje kandidate, dobila je novi podsticaj, između ostalog i kroz Plan rasta i reformsku agendu koja je nedavno usvojena, u kojoj su ekonomski rast i razvoj konkurentnosti naše privrede vrlo naglašen zadatak. Ali reforme do kojih je nama stalo u procesu približavanja EU članstvu – vladavina prava, odgovorna i transparentna vlada, parlament kao kontrolor izvršne vlasti, kao i socijalna dimenzija – ne smeju da zapadnu u drugi plan. Civilno društvo i opozicione stranke koje su nastale na uverenju da je srpsko društvo evropsko i da je članstvo u EU najbolja opcija za Srbiju moraju istrajati na tom evropskom kursu, govoriti o tome, ići u narod i tražiti podršku za taj put. Nije logično niti dobro da oni postanu evroskeptični. Jer time gube i kredibilnost u razgovoru sa evropskim partnerima i u potpunosti otvaraju prostor SNS-u da se prikaže kao jedini zastupnik evropske Srbije. U pogledu projekta Jadar, čini se da se sad svako nezadovoljstvo u Srbiji ogrnulo antilitijumskim protestom, u kojem međutim postoje različiti motivi, i te motive treba identifikovati.
Mnogi stručnjaci proevropske provenijencije kažu da je ovaj period dušu dao za transakcioni odnos?
Zato što se na geopolitička nadovezuju i geoekonomska pitanja, pa evo na primer i litijumsko. Naši partneri iz EU, pa i iz SAD, poručuju da je projekat rudnika litijuma dobra prilika za Srbiju. Možda bi nas to više približilo Uniji, ali po koju cenu? S druge strane, sigurno je da neki drugi akteri na međunarodnoj sceni ne vide kao svoj interes naše članstvo u EU. Na nama je da, kao država i društvo, ozbiljno, odgovorno, što je moguće transparentnije, razmotrimo opcije i donesemo odluke.
Ako bi neka partija sad insistirala na članstvu u EU, kako mislite da bi prošla?
Kada bi članstvo u EU povezala s reformama u zdravstvu, obrazovanju, socijalnoj politici, svetu rada, ako kaže „hoćemo standarde EU u svim tim oblastima“, a ne samo „mi volimo EU“, mislim da bi takav program bio dobro prihvaćen. To nije pitanje emocija, već interesa građana i njihove dobrobiti. Čini mi se da je u nekim opozicionim krugovima zavladalo mišljenje da na evropskom putu Srbije ne treba insistirati, jer podrška građana za EU opada. Ali to nije odgovorno, u politici moraš da istraješ na svojim uverenjima.
Kolika je odgovornost političkih aktera, pre svega onih na vlasti, što se evrointegracije upravo tumače kao pitanje puke transakcije? Nije taj narativ od juče, niti je od 2022. godine. Često čujemo: hoćemo mi u EU, ali oni neće nas.
Rat u Ukrajini je sve promenio i EU je razumela da mora da zaokruži svoj prostor. I u Briselu se to oseća više nego ranije. Proširenje više nije samo načelna priča o budućnosti Zapadnog Balkana, nego se razmatraju konkretni koraci do postizanja cilja. Naš je zadatak da budemo spremni za članstvo. Ali moramo da pokažemo i da nam je stalo.
Da li Srbija to pokazuje, po vašem mišljenju?
Jednog dana mi se učini da se napravi korak napred, a drugog korak nazad. Nisam sklona da kažem da se ništa ne radi – posebno kod ekonomskih kriterijuma napravljen je napredak. Ali u oblasti političkih i demokratskih reformi idemo unazad. Pogledajmo izborni proces, ozbiljno urušen demokratski kapacitet parlamenta, neuverljivost borbe protiv korupcije, ličnu vladavinu u kojoj su privatizovane sve ključne institucije. Jedna ilustracija koja pokazuje praksu „korak napred, korak nazad“ je, recimo, učešće civilnog društva u reformskim procesima – prošle godine je formiran Savet za stvaranje podsticajnog okruženja za razvoj civilnog društva. Logično je da očekujete da će se odnos vlasti prema civilnom sektoru promeniti, da će prestati po medijima i Skupštini da prozivaju udruženja građana za izdaju i strano plaćeništvo, da se aktivisti više neće targetirati i napadati, da po računima udruženja neće neovlašćeno „kopati“ neki tabloid, ali onda se ta praksa ponovo uspostavi. I pitamo se čemu onda taj Savet služi.
Čini se da je civilni sektor pouzdan partner vlasti skoro isključivo ako je reč o vladinim nevladinim organizacijama – GONGO?
Napor vlasti da stvori svoje paralelno civilno društvo postoji i nije mali, ali ipak se zna ko je ko. Važno je da ovo „pravo i demokratsko“ civilno društvo ne ostavlja prazan prostor GONGO-ima. Zato je potrebno da koliko je god to moguće učestvuje u dijalogu sa donosiocima odluka, iako to nije uvek lako i često je obeshrabrujuće. Čini mi se da je ipak napravljen mali napredak u percepciji civilnog društva, jer mnoge organizacije rade na terenu, bave se konkretnim pitanjima i trude se da poboljšaju kvalitet života građana. Postoji relativno dobra saradnja sa nekim gradovima i opštinama, na primer u planiranju lokalnog razvoja, tražimo zajedno puteve za jačanje otpornosti zajednice. Na primer, kako da se zajednica adaptira na sve veći broj stranih radnika, kako da se prilagode klimatskim promenama, kako da se smanji energetsko siromaštvo… Ljudi s kojima radimo nas ne doživljavaju kao izdajnike i plaćenike, već saradnike. Na centralnom nivou, u Skupštini, u medijima, pre svega tabloidima, atmosfera je drugačija.
Govori se o zarobljenoj državi. Spolja deluje da se Reformske agende usvajaju, često i sprovode, ali bez praktičnih posledica. Borba protiv korupcije, organizovanog kriminala, vladavina prava… rezultati su nam loši. Da li je i primena reformi selektivna?
Zarobljena država je država u kojoj je napravljena sprega političke i ekonomske moći uz sadejstvo netransparentnog državnog aparata. To je država u kojoj su zaobiđene institucije, one služe kao kulise, a prave odluke se donose na drugim mestima, uz korupciju, kontrolu suparnika… Kaže se da „sva vlast potiče od naroda“, ali se ne vidi gde vlast „otiče“. Pravna država je s druge strane, garant sigurnosti svakog pojedinca. Svako selektivna primena zakona je negacija pravne države.
Fondacija Centar za demokratiju ove godine slavi trideset godina svog rada. Kad se osvrnete unazad, šta je bio ili šta jeste danas najveći izazov za rad jedne organizacije, a šta je najveći uspeh?
Najveći izazov je da svoj rad prilagođavate promenama u okruženju, a da zadržite pravac i vrednosti na kojima počiva organizacija. Najveći uspeh – kad čujete da je vaš rad, neki vaš projekat, postao referentna tačka. Na nedavnom sastanku predstavnika načelnika iz lokalnih samouprava, kad su se svi jedni drugima predstavljali, jedna od učesnica je predstavila svoj karijerni put, i pritom rekla da je bila učesnik na Politeja školi. Politeja je jedan od brendova Fondacije, od 1998. više od 2.000 studenata je prošlo kroz nju. Danas naše polaznike srećemo u raznim institucijama, profesijama…
Izvor: Radar
Autor: Stefan Slavković; Foto: Filip Krainčanić
