Autorski tekst Nataše Vučković za Novi magazin
Dosta je mastila potrošeno i javnih reči izgovoreno 2023. godine o pripremi Nacionalnog plana razvoja Republike Srbije. Vlada Srbije pogledala je tad Ustav koji predviđa donošenje Plana razvoja Republike, a prisetila se i odredbi Zakona o planskom sistemu, videla da Ustavom predviđena obaveza da se usvoji Plan razvoja Srbije kao „hijerarhijski najviši, dugoročni dokument razvojnog planiranja Republike Srbije, koji za period od najmanje 10 godina usvaja Narodna skupština“, a da „Plan razvoja sadrži viziju, odnosno prioritetne ciljeve razvoja Republike Srbije i regiona, kao i smernice za njihovo ostvarenje“.
Formirana je radna grupa koja je trebalo da izradi nacrt procedure donošenja Plana, naročita pažnja posvećena je pitanju kako da proces bude inkluzivan, pristupačan i javan, pa je usvojena i Uredba o postupku pripreme Plana razvoja. Nova Vlada ne govori o Planu razvoja te izgleda da je ceo posao odložen do daljnjeg – verovatno odlaganju doprinose i zbrka oko investicionog plana Srbije (najavljeni, a nepostojeći Plan Srbija 2025!), kontroverzni projekat rudnika litijuma, a i nova Reformska agenda je angažovala dobar deo našeg državnog aparata u nastojanju da se odgovori na dinamiku Evropske unije u realizaciji Plana rasta za Zapadni Balkan.
Ipak, kreatori planskog sistema Srbije imali su u vidu da se čitav posao planiranja ima zasnivati na hijerarhiji planskih dokumenata, od nacionalnog Plana razvoja do lokalnih razvojnih planova. Međutim, kako se kod nas stvari obično rade preko reda, a kako su po Zakonu o planskom sistemu, gradovi i opštine imale obavezu da do januara 2021. usvoje svoje planove razvoja, one su to manje više i učinile. Što zbog pandemije, što zbog dužine trajanja postupka planiranja, ovaj rok nije strogo poštovan, tek do danas je negde oko 100 gradova i opština usvojilo planove razvoja kao dokumente javnih politika za narednih sedam godina. Reklo bi se da je odličan posao obavljen. I stvarno, veliki broj lokalnih samouprava je kroz proces planiranja napravio jedan iskorak u definisanju ciljeva, mera i aktivnostima dobili su okvir za delovanje, konkretne investicije. Neki su stvarno i uključili građane, civilno društvo i druge lokalne aktere u javne rasprave i dijalog. Gde je problem? Ima ih više i svi su složeni.
Prvo, većina lokalnih planova razvoja urađena je na osnovu analize aktuelne situacije, izveštajima o realizaciji ranijih planova, budžetskom okviru… Malo njih je u svoje planove uključilo element predviđanja procesa koji se sa globalnih, regionalnih i nacionalnih nivoa reflektuju i na lokalne zajednice. Problemi kao što su migracije, demografski izazovi, klimatske promene i s njima uslovljene prirodne nepogode, trendovi promena u ljudskim resursima i kadrovima koji su potrebni za željene investicije, da ne pominjemo uticaj veštačke inteligencije – uglavnom nisu uzeti u obzir. Jer, lokalna samouprava nema mnogo kapaciteta za ovu vrstu predviđanja trendova, a planovi razvoja se najčešće rade po jednoj vrsti šablona koje sobom donose do sad ispraksirani eksperti. Ipak, ako se plan razvoja radi za sedam godina, dakle svi su gradski i opštinski planovi urađeni bar do 2027. A da se nije postavilo pitanje kako će se u lokalnoj zajednici rešavati očigledno i sve brže starenje stanovništva, ili kako će se odgovoriti na sve veći broj stranih radnika potrebnih privredi, ali s građanima nenaviklim na strance iz daleke Azije, ili kako će se pospešiti uvođenje čistih izvora energije, ili kako obrazovati kadrove za nove ekonomske projekte… Strategije i akcioni planovi s nacionalnog nivoa u nekim od ovih oblasti možda nude smernice i za lokalni nivo, ali to u lokalnim planovima nije mnogo vidljivo.
Drugo, svako planiranje, a onda i realizacija plana na lokalnom nivou, suočava se s velikom preprekom – kako planirati ekonomski razvoj, nove investicione projekte, uvođenje novih tehnologija ako za to ne postoje ljudski resursi. Na primer, u jednoj od opština zatvara se rudnik, rudari će izgubiti posao, planira se investiranje u turizam, ali ko će u turizmu raditi, gde naći kadrove? Lokalna rudarska škola će se valjda zatvoriti, ali kakva će se nova otvoriti – u nadležnosti je Ministarstva prosvete. Da li ono uzima u obzir lokalne planove razvoja, koliko traju procesi prilagođavanja obrazovnih ustanova na nove ekonomske i socijalne prilike i programe? Pretpostavljamo – dugo. Da li se o ovom problemu razgovara ozbiljno u kontekstu razvoja lokalne zajednice i ko je u taj razgovor uključen?
Treće, odlazak sposobnih kadrova iz gradskih i opštinskih uprava se ubrzava. Gotovo decenija zabrane zapošljavanja u javnom sektoru napravila je jednu veliku „generacijsku“ rupu u obnovi administracije jer oni pristigli za penziju nemaju adekvatnu stručnu zamenu koja je stekla iskustvo radeći sa starijom generacijom.
Umesto politike privlačenja i zadržavanja ozbiljnih i kompetentnih kadrova, uz adekvatno nagrađivanje i napredovanje, širom su otvorena vrata partijskim kadrovima, najčešće bez iskustva i potrebnog znanja, što je spustilo nivo lokalne uprave u celini gledano. Na nedavnom susretu sa nekoliko opština u Zapadnoj Srbiji, svi iz gradskih i opštinskih uprava govore da je situacija gotovo nepopravljiva – odlaze urbanisti, pravnici, iskusni inspektori… Jer biznis guta sve kvalitetne kadrove, daje bolje plate i, što je možda još važnije, oslobađa ljude „obaveze“ da postupaju u skladu sa partijskim i političkim naređenjima nasuprot svom stručnom ubeđenju, iskustvu i znanju. „Mi više ne možemo da uradimo ništa da zadržimo kvalitetne ljude, moramo da zadržimo bilo koga ko hoće da ostane u upravi“, rekao nam je jedan načelnik lokalne uprave. I kako će onda izgledati ne samo realizacija plana, predviđanje trendova, nego i puko održavanje lokalne samouprave? A tražimo nezavisne, kompetentne i odgovorne institucije koje će voditi računa o opštem interesu, da li u projektu Jadar ili bilo kom drugom u ovoj našoj zemlji, svejedno je.
Svako planiranje, a onda i realizacija plana na lokalnom nivou, suočava se s velikom preprekom – kako planirati ekonomski razvoj, nove investicione projekte, uvođenje novih tehnologija ako za to ne postoje ljudski resursi. Na primer, u jednoj od opština zatvara se rudnik, rudari će izgubiti posao, planira se investiranje u turizam, ali ko će u turizmu raditi, gde naći kadrove?
Istina, problem osipanja kadrova u javnoj upravi prepoznat je u Strategiji reforme javne uprave (2022) koja postavlja ciljeve poput „privlačenje i zapošljavanje kadra sa potrebnim kompetencijama“, te „promovisanje i zadržavanje kompetentnih i motivisanih zaposlenih koji realizuju svoje karijerne ciljeve u podsticajnom okruženju“, a „očekuje se da se do kraja 2030. godine državna uprava sagledava kao poželjan poslodavac“. Kad slušate merodavne ljude u gradovima i opštinama, ima se utisak da se na njihove reči ne obraća dovoljno pažnje jer strategijom predviđene mere ne daju uverenje da će zaustaviti napuštanje javne uprave od strane kompetentnih i obrazovanih kadrova. Digitalizacija može unekoliko da pomogne, ali inspekcije ili socijalne usluge, na primer, prevashodno su zavisne od kvalitetnih ljudskih resursa.
Autorka: Nataša Vučković
Izvor: Novi magazin
